Za razliku od simultanog prevođenja, koje se koristi na velikim skupovima kao što su međunarodni kongresi i koje najčešće zahteva posebnu opremu, konsekutivno prevođenje je zastupljeno na manjim skupovima poput poslovnih sastanaka, pregovora, sudskih procesa ili konferencija za štampu, a od opreme ne zahteva više od olovke i beležnice. Prednosti u odnosu na simultano prevođenje upravo su odsustvo naročite opreme i jednostavnija priprema, dok je zaostatak za njim činjenica da se konsekutivno prevođenje ne odvija istovremeno sa izvornim govorom već nužno kasni za njim najmanje jednu sintaksičku smislenu celinu, deo rečenice tj. klauzu, a kašnjenje neretko iznosi i pet, pa čak i deset minuta.

Prilikom ovog vida prevođenja prevodilac govori tek pošto govornik izvornog jezika završi iznošenje poruke. Dok izvorni govornik saopštava ono što želi, konsekutivni prevodilac sluša, pamti i najčešće beleži delove govora. Da li će se prevodilac oslanjati samo na pamćenje ili će i zapisivati zavisi od prethodnog dogovora s klijentom, a na tu odluku utiče složenost teme, dinamika izlaganja i priroda skupa. Sve zajedno odražava se na dužinu segmenata koje prevodilac prevodi.

Ako je u dogovoru s klijentom ustanovljeno da će se prevoditi manji segmenti, prevodilac se oslanja na pamćenje. U tom slučaju izvorni govornik će se zaustavljati posle svakog segmenta koji nije predug za pamćenje, kao što su rečenica, ili čak klauza, da bi prevodilac taj segment preveo.

Iako postoji tendencija da segmenti koji se prevode budu kratki, ima izvesnih prednosti u povećavanju segmenata. Naime, kada prevodilac duže sluša izvornog govornika, stiče bolji uvid u ono što ovaj želi da saopšti, pa samim tim proizvodi kvalitetniji prevod. S druge strane, prisutnima koji ne govore izvorni već ciljni jezik besmisleno je da pola sata sede i slušaju nekoga koga ne razumeju, čekajući prevod. Zato je važno naći zlatnu sredinu između celovitosti informacije koju treba prevesti i vremena koje će proteći do izgovaranja prevoda.